КУДА ПЛОВИ ОВАЈ БРОД?

СРБИЈА И СВЕТ

Србија ври. Незадовољство, урушене институције и нерешени или сумњиви случајеви криминала и злоупотреба државног новца испливавају на површину

Највећи протестни скуп у историји Србије десио се у Београду 15. марта у суботу. Готово непрекинута колона људи од трга Николе Пашића до иза трга Славија уз попуњене околне улице слила се у српску престоницу. Шта траже сви ти људи, као и многи који нису имали могућност да дођу, а на локалу демонстрирају, неко јајима, неко шетњом, а неко и готово заборављеним лупањем у шерпе? У земљи у којој од 174 јединица локалне самоуправе (145 општина и 29 градова) у само једној (Нишка Медијана) на власти није владајућа странка, слободно кретање градских и општинских функционера постаје упитно, о чему говоре случајеви Богатић, Краљево, Зајечар и Обреновац. Да ли то сведочи да је на делу већинско незадовољство народа? Какве су размере кризе и како је решити?

ГОМИЛАЊЕ НЕЗАДОВОЉСТВА Годинама различите владе Српске напредне странке, као и председник државе уверавају нас у сопствену успешност, цртају графиконе и хвале се златним добом, изузетним успесима у економији, борби са криминалом, резултатима у борби за Косово и Метохију, сјајним уделом дуга спрам бруто друштвеног производа и наравно правном државом. Услед кризе на Западу, али и наше сопствене око 1300 радника у Нишу и другим местима, баш као и радници фабрике Меи Та у Баричу, децембра 2024. добијају или чекају отказе. У појединим установама, запослени, по истеку уговора на одређено, добијају поново уговоре о обављању привремених и повремених послова, што значи мање заштите и права, а по тумачењу Закона о раду, не би смело, у складу са чланом 197 да се деси. По питању привредних успеха, заборавили смо већ обећану Мубадалину фабрику чипова, фабрику Мерцедесових камиона, летеће аутомобиле…
Заборавили смо и још штошта, попут решавања убиства певачице Јелене Марјановић, нестанка мале Данке Илић, али и убиства Владимира Цвијана, Оливера Ивановића, сумњичења за смрт инспектора Дејана Јовића у јуну 2020 (инспектора који је радио на случају убиства Александра Станковића, званог Сале Мутави и коме је констатована смрт од обостраног запаљења плућа). Поред њих ту су и случај Хеликоптер, фамозни недостајући снимак са рампе у Дољевцу, случај продаје оружја које је завршило у Украјини, Крушик, хапшење Новице Антића, тадашњег шефа Војног синдиката и бројни други. Деловало је да је све то заборављено, или се само гомилало у колективној свести великог броја наших људи?
Беспризорно богаћење низа појединаца, повезаних са влашћу и ангажованих на пословима са државом, уз повремене видео снимке бесне вожње у прескупим Ламборџинијима, Мекларенима и Бентлијима, уз лош третман запослених у низу фабрика на југу и истоку земље, уз раније фотографије вијетнамских и кинеских радника у фабрици Линглонг у Зрењанину, спорови око начина рудне експлоатације у Бору, и предаја налазишта злата у рашком и браничевском округу, те најава копања литијума све заједно су довели до ситуације која није окончана досадашњим великим скуповима у организацији студентских пленума.
Уз горе поменуте рударске и производне успехе иде и политика задуживања. Заиста, Србија се све више и све брже задужује, како продајом обвезница, тако и кредитним аранжманима. Седнице Народне скупштине Републике Србије, поред спектакла крајем новембра и почетком марта ове године, обележена су и новим задужењима. Између осталог усвојен је и Закон о потврђивању Споразума о зајму између Европске уније, коју представља Европска комисија, као зајмодавца, и Републике Србије, као зајмопримца, и Народне банке Србије, у оквиру Инструмента за реформу и раст за Западни Балкан. У јануару и марту Србија је повећала задужење у динарима, продавши државне обвезнице у вредности од укупно 136,45 милијарди динара или нешто више од 1,1 милијарди евра. Томе треба додати усвојена задужења на мартовским седницама у вредности од милијарду и 42 милиона евра, за инфраструктуру, енергетику и друго. У плану су још 7,2 милијарди евра задужења у 2025. години, делимично и за отплату ранијих дугова, а тек смо у првој четвртини године.
О ‘успесима’ у косовској политици, са 5:0, (али за кога?), Бриселским, Охридским и Француско-немачким споразумом, (не)нормализацији Београда и Приштине, признавању ‘косовских’ докумената, гушењу српских институција у јужној покрајини, санкцијама Белорусији, Сирији, гласањем гледе Русије и сличном већ је довољно писано.
Случајеви Диане Хркаловић, наногица и медијски нестанак Горана Весића, надувани рачуни за ауто-путеве, јавне набавке мимо тендера, уз истовремено пропадање јавног здравства у смислу броја запослених и времена које имају да посвете пацијентима, те фамозна парадирања власти и дела невладиног сектора у дугиним бојама, додатне су капи у чаши гнева која се напунила и као да се прелива.
Још који дан, па пуна четири месеца протеста у Србији, од Башаида до Врања и од Кладова до Крупња почињу да добијају више пажње у страним медијима. А какав је однос тог иностранства, које се по правилу меша у наше унутрашње ствари и не само наше?

ПЛОВИДБА ПО ЕВРО-АТЛАНТСКОМ БЕСПУЋУ И ДРУГИМ МОРИМА Наш пут у Европску унију одавно нема натполовичну подршку у истраживањима јавног мњења, која објављује само Министарство за европске интеграције. А и како би после 22 године званичног процеса, сталног измишљања нових услова и све горе моралне, економске и политичке ситуације у већини чланица и било другачије? Да не причамо о посебном, анти-српском деловању Брисела и евроунијских влада како у вези са правом српског народа у Црној Гори и уопште раније заједничке државе Србије и Црне Горе, око статуса Косова и Метохије и права наших тамошњих држављана на живот и рад, на правичан судски процес и заштиту права Срба и Републике Српске у Босни и Херцеговини, нашег културног наслеђа у неовисној Републици Хрватској…
А ипак, баш та Унија надзире сваки наш закон и подржава преко шефа делегације ЕУ у Београду, али и путем изјава бриселских званичника политику наше владе. У том смислу, одобравају и сва наша задужења, па, у најмању руку, чуде апели појединих истом том Бриселу да помогне Србији. Иако је Савет за опште послове Европске уније на Светога Николу, прошле године, уз низ похвала Србији имао и резерве у вези са владавином права и медијских слобода, на Јовањдан (20. јануар) ове године је генерални директор Европске комисије за проширење, Герт Јан Копман, поручио да Унија „неће прихватити, нити подржати насилну промену власти у Србији“, чиме је дао допринос тврдњама власти да је у току обојена револуција. Србија се договорила за „усклађивање с правним тековинама ЕУ до краја 2026“, то јест. таман до завршетка радова на најскупљој специјалној међународној изложби ЕКСПО у историји. Успут, наше власти су обећале и нов пакет енергетске помоћи Кијеву. На Светога Саву, европска и против-руска министарка спољних послова, Каја Калас, подржала је нове санкције Русији, помоћ антируском режиму у Молдавији, Украјини и изјавила „На Западном Балкану настављамо да дајемо приоритет стабилности.”
Вашингтонско истраживање УСАИД је већ било и биће тема и садржај текстова у „Печату“, у чему се улога многих носилаца највиших функција у извршној, законодавној и правосудној власти у Србији већ истражује.
Данашња Русија чедо је и царске, али и потоњег Совјетског Савеза. Суочена са Натистима, како оружано, тако и у економском, медијском и духовном рату, Москва у овом тренутку настоји да очува минимум интереса на Балкану, а то су енергетска веза и заустављање НАТО. У том смислу треба и тумачити фамозни Дугинов интервју, а не заборавити његова много важнија писања о потребном месту српског народа и Србије у ширем савезу са Русијом, и БРИКС. Руски бродови још увек нису на Дунаву, а непознато је да ли српски плове до Ростова.
Јасно је да народ нема спољну подршку за промене, али то није препрека сама по себи. Уосталом, да ли смо икада имали страну подршку за нешто добро, барем када је Запад у питању?
Међутим, та иста Унија и тај исти Запад су у великим комешањима. У нашем окружењу долази до потреса унутар троугла Вашингтон-Лондон-Брисел, док су еврократе пред најозбиљнијом кризом од оснивања. Антидемократски карактер Брисела, најјасније је изражен у Румунији, али и у подршци бившој председници Грузије, због резултата избора у тој земљи, те необичном преокрету у бројању гласова у Молдавији.

ПАРТИЈА СЕ НАСТАВЉА? Шта даље после великог протеста у ситуацији великог незадовољства? Одговор на то питање је неизвестан и намеће се више сценарија. Понављање епизода из Милочаја код Краљева, Богатића, Раче… се може десити услед недостатка друге политичке артикулације великог незадовољства. Чињеница да ни парламентарна опозиција нема углед, или он није видљив међу студентима и народом који носи заставе и транспаренте по српским улицама и трговима, отежава разрешење ситуације. Рад фамозног тужилаштва, видимо, не даје резултате.
Препрека регистровању политичких партија или група грађана за изборе, уз неповерење многих у рад (преосталих) институција, отежава излазак из кризе. Јасно је да би гаранције за фер и поштене изборе, уз појављивање нове политичке снаге могле да допринесу политичком окончању исте. Да ли ће власт имати слуха за то, или ће наставити политику покушаја исцрпљивања студената, великог дела наставника, радника и других који протестују, уз непредвиђене последице у вези са питањем форми незадовољства, видеће се у данима пред нама.